Контакт

Адреса

зграда Владе
VI спрат, 605/А
Трг Мајке Терезе б.б.
10 000 Приштина, Косово
Тел:+381 38 200 14 448
[email protected]

Фото галерија

Кратке чињенице

- Службени језици на Косову су албански и српски језик.

- Језик било које заједнице која чини најмање пет процената (5 %) укупног становништва  било које општине имаће статус званичног језика.

- Језик било које заједнице која чини најмање три процента (3 %) укупног становништва  било које општине или језик који се традиционално говори у општини може се користити као језик у службеној употреби.

- Турски језик има статус службеног језика у општини Призрен, као традиционални језик.

Пета годишња конференција Међународног удружења повереника за језике (МУПЈ)

18.05.2018

Подстицање учења службених језика кроз образовање: изазови и могућности
Панел дискусија

Захваљујем се организатору на позиву за учествовање на овом панелу. Ја себе називам познаваоцем образовања, али не и стручњаком учења језика. Међутим, желео бих да поделим са вама лично искуство које, надам се да ће ми помоћи да опишем сложеност учења језика средине у овој земљи. Припадам генерацији који су српскохрватски језик, како се називало у то време, учили како у школи, тако и на улици и од тадашњих медија.

Када сам 1981. године уписао студије математике на Универзитету у Приштини, био сам изненађен чињеницом да су велика већина професора препоручили литературу на руском језику, коју није било тешко пронаћи. Совјетски издавачи су стално издавали квалитетне књиге из области математике, а чак су и преводили на руском најбоље књиге из енглеског језика и, све те књиге, продавали у државама социјалистичког блока по веома повољним ценама. С обзиром да смо добро знали српскохрватски језик, моја генерација није имала никаквих потешкоћа у коришћењу литературе на руском језику и то нам је знатно помогло током студија.
   
Четири године касније, када сам почео да радим као наставник на истом Факултету на ком сам завршио студије, и ја сам наставио са праксом мојих професора, препоручујући књиге на руском језику и ова пракса је настављена све до 1991. године, када смо били протерани из универзитетских објеката. У то време од једног, створена су два универзитета: један албански универзитет који је функционисао изван објеката и био прогоњен од стране тадашњег режима и један српски који је наставио да функционише унутар службених локала Универзитета. Када су се поделили, оба универзитета су имала идентичне програме, само што албански универзитет није има програм студирања српскохрватског језика, а српски универзитет није имао програм за студирање албанског језика. Од 1991. године, Албанци су се определили да не уче више српскохрватски језик, а руку на срце, Срби су се још раније определили да не уче албански језик.

Одбијање учења језика другог постао је део националног идентитета сваке стране. Једноставно, сматрало се да није патриотски да један Албанац учи српски или да један Србин учи албански. Колатерална штета ове приче је био програм на руском језику у албанском делу Универзитета у Приштини, који је након 2-3 године угашен, јер нико није желео да учи језик државе која подржава Србију. И на тај начин се завршила историја књига на руском језику.

Послератни период је донео још веће дистанцирање између Албанаца и Срба, што је довело до тога да и људи који познају језик другог, више су преферирали да комуницирају на енглеском језику. Током ових 19 година није било ниједне озбиљне иницијативе да млади на Косову уче језик другог. Као резултат, Албанци који говоре српски и Срби који говоре албански не могу бити млађи од 32 година. Из података пописа становништва схватио сам да само 2.1% младих несрпске националности узраста од 22-26 година су изјавили да знају спрски језик, док код особа узраста од 27-31 година овај проценат износи 5%. Док, енглески језик из старосне групе од 22-26 година знају 40.7%, а старосне групе од 27-31 година – 36.4% грађана.

Дакле, долазе нове генерације које веома мало знају језик другог, али знају енглески језик, иако се о квалитету знања тог језика може дискутовати. После 27 година од прекида у комуникацији, биће веома тешко вратити знање другог језика на ниво који је био 80-тих година прошлог века. Наравно, то не значи да треба одустати од подстицања младих да уче језик средине. На крају крајева, постоји снажна препорука Европске уније, да свако мора бити у стању да говори најмање два страна језика, поред матерњег језика. 

Дозволите ми да цитирам једног изванредног стручњака за образовање, Др. Ален Гленн, који каже: “Највећа препрека за променом су наша сећања.” Ја разумем да, као људи, као припадници одређених етничких заједница, имамо наша сећања и предрасуде. Осим такозваног “националног поноса”, један истрошени аргумент за не учење језика била је опасност од асимилације. У данашње време нико не може никога асимиловати. Свако има свој изграђени идентитет а пут према коме идемо сви заједно је глобализација, што је једна врста асимилације у глобалном свету.

Колико год то изгледало тешко, као друштво, као нова држава, морамо тражити начине да наши грађани уче језик један-другог. У интересу албанске заједнице је да уче српски или босански језик јер се налази у једном региону на ком се словенски језици говоре у великој мери. Сличан аргумент се може употребити и за турски језик, којим се служи око 90 милиона људи, не рачунајући оне који говоре језицима из исте породице језика. За српску, босанску, турску и за друге мањинске заједнице, учење албанског језика представља неопходност за интеграцију у друштву.

У интересу Републике Косово је да има што више грађана који говоре два језика, не рачунајући познавање светских језика. А у предности смо што један велики број грађана Косова ове језике могу да науче у окружењу где се ти језици свакодневно говоре. На крају крајева, треба да мислимо о времену када ће све балканске земље бити део Европске уније и када ће наши језици постати службени европски језици.

У практичном смислу, процес учења језика средине може започети пилот пројектима у мултиетничким окружењима, односно у институцијама високог образовања које пружају програме из области језика. Такође, државне институције могу да подстичу учење језика средине за њихове службенике. Верујем да ће временом овај процес бити посматран као неопходан.

Дукађин Пуповци, Косовски центар за образовање 

Natrag